Muzi

Znam, to si ti duše tihog prosvećenja,
poznajem ti šapat, dah tik iza uha,
kad utihnu druga nema priviđenja,
ja osetim dodir tvoga setnog duha.


Kad zanemi pesma i osmeh se sledi
u grč večnog straha, što očaje niže,
tvoj duh tada, muzo, pored mene sedi,
dok pakleni oganj tabane mi liže.


K'o da sreća krotka okove ti veže,
pa ne možeš k meni, ophrvana jadom,
kad mi misli lude zatrovane beže,
pred tom iskrom svetlom i poslednjom nadom.


Tvoja vernost, muzo, meri se po seti,
jer bol uvek stvara za večnosti dela,
k tebi hode oni od sveta prokleti,
da im šapneš reči bez lica i tela.

Ivana Petković