Ne poseduju ništa do svojih mladih, mršavih tela u ispranom džinsu. Ne poseduju ništa, do ružicastih usana što još imaju ukus mleka, vrelih palacavih jezika i belih zuba. Kose im zaklanjaju lica. Odabrali su baš ovo mesto za svoj dugi poljubac: nepokretni, zaustavljeni kao u kakvoj igri "živih slika" među ljudskom rekom što se sliva u Stradun. Stoje i ljube se sklopljenih očiju, grčevito pripijeni jedno uz drugo, a volim te je tek pronađeno i nijednom upotrebljeno, nepotrošeno, bez sumnje i računa, bez prošlosti i budućnosti, bez nade - začuđujuće jednostavno, okupano i nanovo rođeno, kao prva reč izmucana na ljudskom jeziku.
Momo Kapor
0 komentari :
Objavi komentar