Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave
što niču da ih gaze nečije trapave zore.
Mi smo zvezde, što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bleska ne žale da izgore.
Imamo ruke,
dobre kao aprilske laste,
da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u pupljcima vida ponekome u svetu.
Prejeli smo se svega.
I zubatog. I nežnog.
Sad svako pruža ruke i nova čuda traži.
A sve je smešno i tužno.
I sve je neizbežno:
i ove istine dobre
i ove dobre laži.
Prejeli smo se, kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da vrišti
i ruši daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i grana.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.
I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gnjura i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta smo juče hteli.
I sutra šta ćemo hteti.
Goreli smo, al nismo postali pepeo sivi
od koga bujaju žita i obale u cvetu.
Uvek smo bili živi,
pa ipak: drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom zbunjenom svetu.
I najzad: tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem svo nebo okrvave
željne da budu sunce
makar na trenutak samo.
Miroslav Mika Antić
