Srceplov

Ona je hipoteza i kateta, deo dorskog i jonskog stuba, univerzuma i mog sveta.
Kalfa sam ja, sena gruba, što za njom šeće i trčka, 

ona je omega i alfa, i teta i eta, i moja cela Grčka...

Obožavam njemu pidžamu i samo deo donji. To baca me u čamu u krevetu i klonji.
I baca u ekstazu kad dadne meni, šonji, da na tu plavu stazu istrče beli konji. Pidžama plava kolena ima, trbuščić, guzu i butke. Stopala nema, jer je lenja da sprema torbe, putke, da sa mnom krene oko sveta korakom sitnim, prsti-peta, na sate i trenutke...

Vodio sam ljubav s njenim stopalima, godine te i te. Prvo sam vodio stopalo A, zatim stopalo BE. I dok sam vodio, shvatih, ljubav se ne može voditi, nije gluva, ni hroma. Rodit će se ljubav, roditi, ali treba da se čuva, kao razvratnica doma. 

Ne treba ljubav kolica, uspeo sam nju ubediti, ljubav se ne može voditi, ali se može slediti.

I tako sledili smo ljubav za njenim stopalima, malenkost jedna i ja, prvo smo sledili stopalo BE, a onda stopalo A. Pošli smo u Kanadu, ako se dobro sećam, jer nas je dosada klopala. Nismo daleko stigli kad je rekla da je češkam: češkaj mi dragi, stopala. Mrak je skinula grafikom petnom i rekla, skači u bob, znali su Kanađani šta to znaći, da sam postao rob.

Volim te kao Nojev natop, Lokovu raspravu o vlasti, kao temeljnu pretpotavku o poreklu vrsta.
Volim te kao curku na teflonu, kao losos-paštetu, kao masline i rotkvice mlade. Volim te kao „Roman o Londonu“, najviše na svetu, kao „Seobe“, „Embahade“.
Volim te kao Krležinu karmu, Matoševu muku, Dobričinu mrenu, kao slaninu i sarmu, volim te kao ženu...

Aleksandar Đurović