Usamljena, sanijva dušamladoga, čeznjivog pesnika,
luta između planine
slova i mora osećanja.
Zanosno zatvara oči,
usne njegove ćute,
govor vodi duhom,
koji otvara vrata osećanja.
Misli, nailaze kao plima,
što poplave pesničku glavu,
umom plovi bez vetra,
u magičnom, opojnom trenu.
Povlači se u noćnu tišinu,
sam očaran u svojoj samoći
iz grudi izvlači sve snove,
da udahne zrak u pesme nove.
Svakim jutrom pesnička duša
iznova se rasejana rađa,
iz torbe sećanja stihove stvara,
koje nasa čula nežno budi.
Ljubi nas pesmama,
a suzama usamljenika,
ispija sve čaše tuge,
na stazama njegove duge.
Voli da se igra rečima,
njima ljubavne igre doziva,
otkriva najluđe fantazije
i čupa bolni trn iz duše.
Mirjana Magura
