Odavno su mi snovi u boji, a stvarnost jedva crno-bela. Loše je ovo vreme za nedostajanje tvojih poljubaca, tvojih dodira i tvoga tela.
Svaki dan mi je postao isti i ja bih da ih zbunim i prevarim, ali ne znam čime. Ne znam više ni koji je od njih koji. Svakom danu dao sam tvoje ime.
I ne krivim tebe što mi toliko fališ, što mi toliko nedostaješ. Krivim te što mi se u pesme i snove mešaš, što to ne nikako ne prestaješ.
Srce mi je i dalje puno ljubavi, ono je prepuno tebe. Možda bih njega i mogao slagati, al' kako ću slagati dušu? Kako da slažem sebe?
Pokušavam stvarnosti da dodam malo boja i života iz sećanja i snova. Pokušavam i ne ide mi. Stalno se rađaju čežnja i nedostajanja jača i nova.
I ne znam, mila. Možda bih mogao prestati da o tebi pišem? To i da uspem, al' kako da prestanem da te volim? Kako da prestanem da te živim i da te dišem?
Igor Čobanović
