Svako veče, pre nego li oči sklopim,
o tugi i nesreći, umesto o radosti i sreći, razmišljam.
Da li je bolje da se samo u većinu utopim,
ili da na svoju sreću pre svega pomišljam.
Hoće li me majka po obrazu tući
kada joj kažem da ne želim putem većine poći?
Moja duša i um će od emocija pući!
A oni, osim o poslu i novcu – ne znaju ništa reći.
Meni je preče da sa nekim pametno zborim
i da mi srce i um u mudre reči veruju,
nego da se noćima sa kakvom fukarom u gradu borim.
Jer, u meni se muzika, kultura i umetnost jedno o drugo veselo greju.
Izgubim se tako, u maglovitom svetu, punom bede i jada.
Bez igde ikog ko bi moje misli poslušao i razumeo.
Bojim se – ako pokušam da ispravim ono što nam duše tugom ispunjava sada,
da sam tako i ovu šaku ljudi, koje čuvam uza se, za dušu, zbog svoje žrtve, ujeo.
Oprostite mi što tako grubo u vaše starosedelačke misli upadam,
ali ovaj svet nije samo za one koji zarađuju, troše i kupuju.
Pustite i one koji putuju. One koji pišu, pripovedaju i slušaju. Pustite ih da izgrade, kamen po kamen, svoj makadam.
Otišli smo predaleko – toliko daleko da ni tračak svetlosti ne vidimo.
Naše duše su sive, a misli isprane i zastarele.
Putanjom kojom sada koračamo, svoju budućnost lako možemo da predvidimo.
Hoćemo li samo sedeti i čekati da nas ustrele samostreli tugom ispunjeni?
Voleo bih kada bismo svi uvideli svoje kobne greške.
Voleo bih kada bismo svi zajedno dobroti sveta doprineli.
Voleo bih kada bismo se svi prisetili one časti viteške.
Voleo bih kada bi razumeli.
Dejan Marčo [Rad preuzet sa stranice http://bajmok.in.rs ]
