Ako ti nekad jave da me nema više,da me progutala zemlja crna,da sam hrana crvima,da trunem,ne plači.Povredićes se.A to ne bih sebi oprostio,ne bih sebi smrt oprostio.Kad umrem,nemoj da te bole reči koje mi nisi rekla,a mogla si,nisi htela.Zato sam otišao daleko i sad ti ovako pričam.Sada ćutiš,znam da boli.Boli te to što znaš da više nikad nećemo biti zajedno,možda nekad,možda negde,ko zna gde?Boli nedostajanje,zar ne?Tako je mene boljelo tvoje postojanje.
Jedno jutro kad se probudiš,kad se pogledaš u ogledalo,shvatiš da si ostala sama,ne vređaj se,nastavi dalje nisi ti kriva što sam ja takav,što si mi ti bila život ili smrt.Igra,večiti ruski rulet.Proganjaće me svaka tvoja biserna suza u kasne noćne sate,zato molim te ne plači.Boli me to, i ako sam puno puno ispod tebe.Kada me budu prekrili zemljom i zapevali cigani pesme moju.”Nedelja i svi ste tu sve podseća na sreću,a više vas ja nikad zagrliti neću”.Nek umre ta pesma sa mnom.Kada sebi postaviš pitanje da li je bio sve uzalud?
Da li je tvoja ljubav bila uzaludna?Ne nije. Trovala mi je dušu,sad znam prave vrednosti.Tamo na nebu verovatno plešem sa nekom tamo,zato te molim dušo da šutiš,da ne zboriš,možeš da me povrediš.Da mi dušu prokleš,da luta,ko zna kamo i ko zna dokle.Ako se pokaješ,znaj nije moglo biti drugačije.Kada majci krikneš za mene,da ne postojim radi tebe kad joj preneseš reči moga poslednjeg pisma. Boli kada se setiš da me nema. Boli te svako sećanje na mene. Bole fotografije. Bole mesta kojima smo prolazili. Bole reči koje smo rekli. Bole reči koje nisi rekla,a mogla si, a morala si. Bole te moji prijatelji.Svako te podseća na nas. Boli sve što podseća na mene, svaki delić ovog sveta…A ponajviše večita moja soba,večito i poslednje moje utočište.Kad zadrhtiš posle svega,u naručju drugoga,kad se setiš mene,kad ti sklizne suza,prikrićes je,godinu,dve,pet,a onda ćes pući,urlati,moliti Boga da te uzme kao sto je mene uzeo,ne leči vreme rane,vec samo kalemi,do novog pucanja,koje je uvek veće nego prethodno.Svaki put na svoj način,ne dam ti da očvrsneš,uvek ću te proganjati.Boliće te proleće,boliće te sunce,boliće te more,nebo,kiša.Boliće te čitav ovaj svet.
Upameti.Svi putevi i svi snovi postaće jednosmjerne ulice,koje vode do mene,do mog naručja na nebesima,na sigurno mesto,gdje ćemo konačno moći biti kao jedno.Jedna duša a dva tela,nismo mogli to ovdje,dušmani nam nisu dali,promenili su te. Peče ono nešto što si imala sa mnom .Ostaće samo sećanje,da te podseća da sam postojao i da zbog tebe ne postojim više,teško je to,teško je voleti,a pogotovo nekog poput tebe,gde ponos uvek veći od ljubavi.I na kraju, kada odem nećete boleti moja smrt,već sve ono što ide posle nje,svaki pogled u sunce,koje će te podsećati na mene.I posle svega,ostaće ništa,samo prah i čestica,e ta te čestica nekad najviše volela.
S.R.
