Srce. Uistinu. Veliko je. Upija riječi. Dodire. Noći. Zagrljaje. Dane. Poljupce. Uvlači i čuva. Sehara prošlosti. Idelano zvuči. Zar ne? U mraku nema granica. Spustiš usne do uha i šapućeš. Slušaj me:
Znaš ljubavi. Jednog dana ćemo imati bebu. Onako. Malu. Ličiće na tebe. Gledaćemo je kako hoda, korača, pravi prve odvažne korake po sobi mašte. Pašće sigurno. I smejaćeš se. Jer ću se smejati mali Ja. Mali Ti. Naše malo. Spavaće pored nas. Na krevetu koji nikada neće biti tesan. Učićemo ga da voli, da sanja, da bude iskren. Verujem da je važnije naučiti dete da voli pre nego progovori. Govor ljubavi je važniji. I sama znaš, da sam ti najviše rekao rukama. Reči su izmišljene. Ruke nisu. One su stvorene da ne puštaju svoj san.
Znaš ljubavi. Ponekad sklopim oči. Kada me niko ne gleda. Na ulici. Zamislim da si tu. Držim te za ruku, dok čekamo prokleto zeleno svetlo. Na drugoj strani. On. Odrastao. Ispred škole. Prvi razred i nestrpljivo čeka svoje roditelje da ga odvezu kući. Trči prema nama. Taj zagrljaj ti ne mogu opisati. Pretežak je za jedno pismo.
Znaš ljubavi. Postaćemo stari. A ti ćeš ostati moja princeza. Majka naše dece. Moje sve.
Znaš ljubavi. Ima dana kada me nema.
P.S: Ne postoji zavoj koji će ti zaviti ranu. Ako baciš ovo pismo. Volim te.
Magic Whisperer
