Da, znam. Ti i ja smo bili savršeni jedno za drugo. Kockice divnog mozaika koji se nikada nije spojio. Dugo prikrivana želja. Nikada izrečena. Samo pogledi i po neki dodir. Slučajno. Pri svakom susretu znali smo da postoji nešto duboko skriveno u nama. Nešto za šta mnogi žive. Nešto što mnogi žele da osete. Ali, nikada se nismo spojili, nikada se nismo ni poljubili, svesni da bi nas poljubac odao. Da bi u momentu kada bi se naše usne spojile shvatili da to nije samo obična privlačnost… I šta bi smo onda sa našim emocijama. Povredili bi nekoga, a to nismo želeli. Zbog toga smo se uvek držali na distanci. Neke fine priče, prijatna druženja, iskričavost u pogledima. Za to smo živeli. Čekali slučajnosti koje su nas činile sretnim. To smo imali. Ali imali smo i zid koji smo sami stvorili. Zbog drugih, uskratili smo sebi sebe same. I gde smo sada…. Čekamo neke nove susrete, upoznajemo neke nove ljude… Ali ne pronalazimo sebe.
