Шум свежег ветра који допире тек до уха, затим његов одраз удара огњени печат на срцу. У даљини љубичасти свод палог неба, сунце које никад не залази! Мир. Уздигнуте главе стојим и осећам снагу, ону из дубине срца. Дуг пут препун бола, крви, суза и очајања. Ох, да ли овде могу предахнути, рецимо, само заувек? Слободан, не у мислима, већ у постојању, сањам толико дубоко да ћу опипати бездан. Сам, вазда гладан загрљаја, напокон загрлих сам себе. Сам, вазда гладан заједничких залогаја богатог воћа уз тиху ватру, у време поноћног чаја, поједох своје заблудело срце. Пшеница се њиха на поветарцу, окупана је преврелим зрацима последњег вечног сунца. Пржи ми душу, стиска као стега титанијума, чврста попут дијаманта. Чиста и скромна мисао, увеле ноћи захтева препуштање другој хармонији. Једино дрво, на овим величанственим пољима весело маше гранама наговештавајући радост, уздизање, раст и све оно за шта се нисам изборио. Дар. Овде је крај, близу заборављеног пута. Не чекам никога, помирио сам се са тим. Крај. Црвени облак истиче своју снагу, позива на трк међу сунцокретима, трк заборава. Заборављам, не чекам, даље идем сам. Далеко, заиста и телом и душом. Далеко. Крај изгубљеног живота где креће нови, јер када је гусеница помислила да је њеном животу дошао крај, добила је крила. Далеко...
Крсто Јеремић
0 komentari :
Objavi komentar