Osmehom te tugujem

Reče mi:
"Svet je nedostojan tvoga bola
draga,
zato, smej se
crnim oblacima,
pticama zloslutnicama,
smej se
lošim predznacima
i teškim snovima,
smej se,
kad me ne bude
draga,
usnama razjedenim od suza
podbulim očima,
isplakanim zenicama,
smej se
draga....

I neka ti navuku ludačke košulje,
neka te razapnu na krst srama,
smej se
kad budeš izigrana
i sama
brojala korake
krivo načinjene,
smej se, draga,
lošim opisima,
pogrešnim dijagnozama,
tvog trenutnog stanja.

Samo se smej,
draga,
lošim tugovankama,
oporoj samilosti,
smej se grleno,
kikotavo, luckasto,
kiselo,
smej se, draga,
onako kako smo se smejali
loše odigranim ulogama,
radoznalim njuškama,
raščupanim kokoškama
što kljucale su
naše odbače kože...

Smej se
i nevešto
i gorko
i pijano se smej,
samo se smej
smehom me sačuvaj...
Nedaj da me
u suzama tvojim udave
lažni čistunci,
moralne nakaze,
krvožedne strvine
što bi tvojim bolom
da duše pogane
hrane..."

Reče mi: "Smej se
draga,
smej se ostavljena i sama
zaboravljena
smej se
u inat prolaznosti
svega onog
što ti je dane
činilo duzim,
smej se kiši, draga
i noćima tamnijm od
svih prošlih i svih budućih noći,
smej se,
draga...."

I smejem se
do neba,
do oblaka
se smejem,
smehom te živim
smehom te kazujem
smehom te čuvam
od zaborava...

Svetlana Biorac-Matić