„Ja? Slijep? Izgubio sam vid prije četiri godine, to je tačno. Ali zbog toga
nisam slijep. Vidim, samo drugačije.“ Poslije kraće stanke, učitelj upita :
„ A ti?“Tin Vin je razmišljao. „Mogu da razlikujem svetlost od tame, drugo ne.“
„Zar nemaš nos da mirišeš?“
„Imam.“
„Imaš li ruke da dodiruju?“
„Naravno.“
„Nemaš uši da čuju?“
„Naprotiv, imam.“ Tin Vin se trgnu. Da li da priča doživljaj učitelju? Bilo je to prije nedjelju dana i više nije siguran da li se radilo o njegovoj mašti. Radije je prećutio.
„Šta ti više treba?“, upita U Maj. „Najbitnije stvari su nevidljive.“ Ćutio je dugo, a onda nastavi: „Naša čula vole da nas zavedu. Vid je najvarljiviji. Navodi nas da mu vjerujemo najviše. Ubjeđeni smo da vidimo okolinu, ali to je samo površina, a mi je prihvatamo kao stvarnost. Moramo naučiti da dokučimo srž stvari, njihovu suštinu. U tom slučaju, oči su prepreka. One nas skreću s tog puta. Zaslijepljuju nas. Ko se suviše oslanja na njih, zapostavlja druga čula. Time ne mislim samo na uši i nos. Govorim o organu koji je u nama, ali nemamo ime za njega. Nazovimo ga kompas našeg srca.“
Tin Vin nije razumio šta U Maj hoće time da kaže. Rado bi pitao nešto, ali starac mu ne dade da dođe do riječi. Pružio mu je ruke i dječaka iznenadi njihova toplina. „Nauči da misliš o tome“, nastavi U Maj. „Ko je bez vida, mora biti uvijek na oprezu. Zvuči jednostavnije nego što uistinu jeste. Moraju se pratiti pokreti i disanje. Ako bih bio nepažljiv, čula bi me prevarila. Poigravala bi se sa mnom kao bezobrazna djeca koja traže pažnju. Na primer, ako sam nestrpljiv, želim da sve ide brzo. Požurim i, naravno, naletim na čaj ili činiju supe. Ili ne čujem šta drugi govore, jer su moje misli ko zna gdje. Dešava se isto ako u meni ključa bijes. Naljutio sam se jednom na nekog mladog monaha i odmah nakon toga ugazio u ognjište u kuhinji. Nisam čuo pucketanje, niti sam namirisao vatru. Bijes je potisnuo moja čula. Tin Vine, nije problem u očima i ušima. Bijes nas čini gluvim i slepim. Strah, ljubomora i sumnja takođe. Kada se plašiš ili si ljut, preokrene ti se svijet i izbačen si iz ravnoteže. Dešava se isto i ljudima koji vide, ali oni nisu svjesni toga.“.
Jan-Filip Zendker
