Istinu znam

Istinu znam; i pre sam je znao;
no sad mi i jasna, i sumnje nemam :
ja sam od boli život svoj tkao,
i pesmu diso, da najzad i dremam

pod kakvom lipom u grobu tihom,
dok govedo s njega prebire trave,
i neznajuć moje muke sa stihom,
od muva se brani udarcem glave...

Ni ptica neće, što odmara krila
od dugog leta na lipi cvetnoj,
pevati pesmu što tužna bi bila,
već će se nekoj predati sretnoj...

Samo će vetar vragolast retko,
obesno dete, da tužno zacvili
kao za dragim umrlim pretkom,
i za me, i one što jednom su bili...

Ivan Ivanović