Žao mi je što je ovo leto za neku decu ponovo prokleto. Kada pogledam okolo kako bombe padaju, čime ta deca uopšte da se nadaju. Oni ćute, trpe i umiru. Da li znaju zašto, ne verujem, kao ni vi. U doba moderne divljine živimo svi, a ima nas, svi tražimo spas. I tako iz godine u godinu nevini ljudi ginu. Ginu deca i njihove lutke, razne igračke i mnoge knjige. Oni sto srećom prežive pamte te trenutke ali im ostaju mnogo veće brige. Nemaju ni krov nad glavom, beže u prihvatne centre. Mnogi se nadaju da će pod svodu plavom možda neko poznat i njih tu da sretne. Niko neće znati toj deci istinu da kaže. Uvek će morati otac ili majka da ih laže. Oni su samo željni svog života i dečije igre, da se sakrivaju, jure, pa ko koga stigne. Žele tobogane, žele lopte, žele da puštaju zmajeve. Žele da se vrate u svoje rodne krajeve. Žele klackalice, ljuljaške, žele da se igraju u pesku. Žele da idu u crkvu, da odrastu, žele da kleknu pred fresku. Žele ljubav a ne rat, žele da im živi sestra ili brat. Zar je to puno što traže od nas, ali niko ne čuje njihov dečiji glas. Ne moraju deca da gledaju ranjene i poginule u moru krvi, i zato sam ja za njihovu slobodu odlučio da stanem prvi.
Igor Pavlović
