Ja nemam snage za let...
Ne mogu da pustim da me vjetar divlje nosi
bez ikakvog cilja,
dok mraz šiba sa svake strane
kroz pocijepane rite moje duše.
Ja ne mogu više pričati
o onome što je bilo,
na tome se ne gradi ništa...
Jedino ličnost,
ono svoje odvažno,
ponosno i odlučno ja..
Jedino to može da ojača na lošim temeljima.
I nisam ti rekla tamo na onom uglu oblaka,
nisam ti otkrila one poderotine
koje su ostale na koži kad se sjaj ugasio.
Ni to više nikom ne pričam.
Ma ne shvataju ljudi,
misle hvališ se bolom i tugom,
a u stvari samo ponekad treba neko
da skupi ono što istreseš iz svojih džepova,
ubaci u neki drveni sanduk
i baci u najdublji vir, sa najvišeg oblaka...
I nema više, gotovo.
Nema da boli,
nema da se mota po glavi neka vijuga,
neko pitanje...
samo ostane rupa.
Ona ista rupa koja je u grudima već tako dugo
da se tijelo naviklo na zimu.
Ko ono goluždravo vrapče
negdje ispod neke strehe
što promrzlo negdje ispod krila
čuva svoje zadnje mrvice snage za poslednji let.
Za onaj tren kad će se vinuti do zvijezda,
najljepšom muzikom slavuja
i ostati tamo...
Među zvijezdama
s kojih je i palo nebrojeno mnogo puta.
Selma Šljuka
