Moje mentalno stanje je nedefinisano a i kad je definisano ne znam kako da ga objasnim, kao da je uvek protiv mene, protiv sreće. Osećaj da mi nešto nedostaje, da mi nedostaje mrvica nečega ili nekoga da budem potpun. Komplikujem a znam da ne treba, kažu mi da jednostavnost oslobađa, a svaka komplikovanost pre ili kasnije stvori mučninu,al šta ću naučio sam tako,ne mogu da se oslobodim. Ceo dan lutam, iz prostorije u prostoriju, nemam osećaj da postojim, kao da nisam tu, kao da nisam tamo gdje bih trebao da budem.Jako bih volio da mogu pobeći od ovog sveta sa perom I sveskom nekom u ruci, da odletim u nepoznato,tamo gde me niko ne zna, u tišinu, daleko od svih. Možda na neku planinu, na svež vazduh. Želim da odem na neko mesto gde neću biti našminkani leš, želim da dišem, volim, živim, maštam. Želim da živim a kao da su naši životi sve dalje od života…Da šetanjem ispunim pluća čistim vazduhom, a pisanjem da ispunim misli životom, ljubavlju ili šta već ja znam…Celog života menjamo, i nikako da promenimo ono što je u nama. To je ono prokletstvo koje nas čeka svakoga jutra kada otvorimo oči. To je ona bolest kojoj ne znamo gde rana. I tako lutam, predajem se toj svakodnevnici koja me počinje gušiti, sve te obaveze, pa ja nisam rođen sa lancima, želim živeti bez njih, zar puno tražim?
Kome da se obratim kada nema nikoga u blizini? Samo sebi, prokletom sebi, najgorem sebi, odvratnom sebi. Neispunjen sam, nesretan. Najgore što čoveku može da se dogodi u životu je da mu se ne dogodi ništa. To je najveće prokletstvo. Kada imaš razvijenu svest o svemu a nemogućnost da bilo šta promeniš i odupreš se apatiji koja je sve veća. Uprkos svemu svako jutro se budim i verujem da će biti bolje, stavljam masku na lice i pretvaram se kao da mi nije ništa. Treba se izboriti za svoju tišinu jer je to jedina melodija koja istinski prija i spaja čoveka sa samim sobom. I šta dalje?
Bojan Rikić
