Onda sam stvarno otišao, putovao, putovao i shvatio da je gotovo svuda slično i mislio sam da je problem samo u meni.
Sretao sam iste ljude, iste bolesti, isto tako lepe i nesrećne žene...
Jedino sebe nisam uspeo da sretnem onakvog kakvog želim...
I u silnim tim traženjima mislio sam da će me negde neko prepoznati.
I u silnim tim skrivanjima mislio sam da će me negde neko pronaći.
Mene, moj talenat, svu onu posebnost koju čovek godinama gaji u samoći nadajući se da će sutradan sve to moći nekome da prenese...
Očekivao sam da me smisao života lupi po glavi, odjednom, nenadano, kao premija.
Ali nije...
Tek po neki nagoveštaji ali ništa vredno pomena.
Dobro je da nisam počeo da pijem, bio bih najveći pijanac na svetu.
Dobro je da nisam počeo da se drogiram, sahranili bi me posle trećeg dana.
Dobro je da nisam ni jednom pao, teško da bih uspeo da se podignem...
Imam osećaj, kao i mnogi, da zaslužujem više, da mogu više, da vredim više a malo šta dobijam. Gotovo ništa.
I upravo u tom odnosu između onoga što želim i onoga što stvarno imam nastaju sve tragedije ovoga sveta. Kao da se pripremaš da igraš svetsko prvenstvo a bace te da se takmičiš u nekoj seljačkoj ligi gde je, unapred, sve obesmišljeno. Kao da voliš najlepšu ženu na svetu a zatvoren si u tamnici sa najgorim gaborom.
Kažu mi da sam talentovan, drugačiji, još svašta kažu, pišu mi svaki dan a ne mogu da shvate koliko je to beznačajno u zemlji gde sve ide dođavola.
U zemlji gde nemaš koga da voliš, sa kim da se družiš, kome da veruješ i budeš ono što jesi...
Živimo u zemlji gde je kultura samo jedna od rubrika u dnevnim novinama i ništa drugo.
Živimo u zemlji gde malo ko može da planira narednu godinu a kamoli naredni mesec.
Živimo u zemlji gde se ne živi, nego preživljava.
Živimo od kredita, od rođaka u inostranstvu, od penzija, dečijih dodataka, od iluzija, obmana koje nam se serviraju iz dana u dan, od prevara u kojima i sami učestvujemo...
I oni koji bi mogli da budu srećni ne mogu od silne nesreće koja ih okružuje.
I oni koji su nesrećni kao da se svim silama trude da je prenesu na druge.
Promašenost se širi kao zaraza...
Apatija...
Beznađe...
Nemaština...
Vode i hrane je sve manje a krokodili su sve veći i gladniji!
Umesto da se okrenemo jedni drugima, mi jedemo jedni druge. Umesto da izvlačimo jedni druge, mi tonemo u sve crnje blato stvarajući nekakve privide o sreći...
I na kraju, kada sve to shvatiš, kada na sve to oguglaš počinješ da prihvataš sebe onakvog kakav jesi, počinješ da prihvataš svet, ljude oko sebe jer apsolutno nemaš gde da pobegneš!
Do skoro si sanjao o nekoj tamo Norveškoj ili Švajcarskoj a onda sretneš te ljude i poželiš da pobegneš od njih glavom bez obzira...
Možda je negde bolje, i sigurno je negde bolje ali gde pseto baciš, tu se navikne, tu će i da crkne!
Prestali smo da menjamo svet, prestali smo da menjamo ljude oko sebe, tek još neko onako stidljivo prizna da menja sebe ali sve ređe...
Stefan Simić
