Da na sebe ne zaboravimo...

Najgore je kada moraš da se pretvaraš da voliš nekoga koga ne voliš.
Da poštuješ nekoga koga ne poštuješ.
Da ti je stalo do nekoga koga ne želiš ni da vidiš...
Jer zavisiš od njega!
Jer sve ti ide preko njega!
Jer, navodno, ne možeš bez njega!
U braku, na poslu, na fakultetu, svuda...
Imitiraš život.
Imitiraš vezu.
Imitiraš sebe.
Koliko takvih koji nema gdje da odu...
I ako odu, nema gdje da se vrate.
Koliko takvih koji ne znaju kako da prekinu...
I ako prekinu, ne znaju šta poslije.
Iz straha, iz gluposti, iz neznanja...
Sanjali nešto godinama, ulagali u to, sada ne znaju kako da se izvuku iz takvog sna.
Sanjali nešto, davali sebe, sada nemaju kud.
Sanjali nešto, sada ne sanjaju uopšte....
Upravo mi je pala na pamet moja majka...
Neki moji prijatelji.
Članovi rodbine.
I da ne nabrajam ko sve...
Nadam se da se neću sjetiti sebe sljedeći put kada budem čitao ovo.