Znam da me negde čekašprepoznaću te,i ako te
nikada nisam video.
Osećam da ćeš mi pokloniti srce
bez ijednog pogovora,onako u tišini
neznajući ni ko sam ni šta sam,
niti zbog čega sam ti se baš ja svideo.
Kada me sretneš
ne znam da li će to biti po danu ili mraku,
u gradskome parku ili seoskom sokaku.
Osetićeš oko mene miris plave ruže
i videti anđele što oko mene kruže.
Biću za tebe potpuni stranac
koji je došao negde iz daleka,
na leđima ću nositi jedan mali ranac
jer znam da me negde tvoje srce čeka.
Koračam ka tebi sitno i pažljivo,
moglo bi se reći i dosta bojažljivo.
Moram dobro da pazim na svaki svoj korak,
da mi onaj sledeći ne postane gorak.
Vidim te kroz maglu,pojaviš se u neka tri dela
ne mogu još da te sklopim da se vidiš cela.
Dotakla si moju žicu, u meni se nešto probudila
osećam da želiš i da si se namerno potrudila,
da čuješ zvuke koji te opuštaju
i da slušaš melodije što nikad ne prestaju.
U moju ljubav ćeš početi da veruješ
kada vidiš moj pogled kako iskreno sija,
slobodno me voli puno
možeš čak u tome i da preteruješ
jer tvoja ljubav mome srcu prija.
Kada se sretnemo i prepoznamo
zaboravićemo sve što o prošlosti znamo.
Koračaćemo polagano u nešto novo,
nešto što je samo naše,
a te naše ljubavi mnogi će da se plaše.
Slobodno pogledaj ponekad u nebo
videćeš da lagano hodam po oblacima
možda ću čak i skočiti od gore
obasjan toplim sunčevim zracima
ali znaj da dolazim po tebe
i jedva čekam da ti u hladnim noćima
baš ja zamenim ćebe.
Igor Pavlović
