Osmeh me je njen osvojio,njen hod,njen život što odiše,zelene oči. Ona nije poput drugih žena,hodala u štiklama ili oblačila kratke suknje,jednostavno bila je drugačija.Odisala je ženstvenošću,u svom crnom sakou,ispod sakoa bela majica,crne pantalone. Pa da, oduvek sam želeo ženu koja me privlači osmehom,a ne nekim minićem.Kao da je roba,a ne žena. Prefinjeno, ležerno, ženski, zavodi pogledom,ali ne primitivno, kako smo navikli kod većine žena. Došla je sa drugaricom i drugom,sela sto do mene.Dok devojke za njenim stolom pile jaka žestoka pića,ona je pila kiselu. Plava kosa sa smeđim ombrama.Verovatno iz čestite porodice.Ljevak. Celo veče ona je u mestu djuskala,igrala,ali osmeha nije skidala.Nije to bio onaj veštački osmeh sto se nabaci,već onaj iskreni duboki.Naježio bih se od lepote kad bih je video da stavi ruku iza vrata. Nije skretala pažnju.Zagrlila je malo dete sa tolikom ljubavlju,da bih mogla da ozari sav svet.Očito voljela je život.Ona je savršen spoj,ljepote,pameti,ljubaznoti.Uživala je u razgovoru,muzici.
Samo sam ćutao dok sam bio pored nje,nisam imao snage da reč progovorim sa njom,mozda bi uništila moje snove.Nije da nisam imao šta reći,al htio sam samo šlusati njen glas,gledati tu lepotu.Htio sam da ceo svet čuje njen smeh.Morao sam ćutati I pamtiti,svaki njen gest.Znao sam da moram otići,I da cu je u opšte više videti. Otkako znam za sebe,muči me misao da li u opšte postoji žena,onako kako sam ja je zamisljao,savršena.I da, postoji,doletetjela je u život kao pesma,pa tako I otišla.A sad ostaje samo uspomena,koja treba na papir da se pretvori,da živi večno. Puno sam o njoj naučio gledajući je,voljela je takođe crveno.Crveni nokti,crvena torbica,karmin,minđuše.Crno,crveno,belo i detalji svetloplave,sve se to prelivalo u savršenstvo. Uhvatila mi je pogled jednom,smejala se kao što uvek radi. Razmenili,nekoliko pogleda,osmeha,ništa više.
Morao sam napustiti lokal,ne samo lokal,već i nju,i ko zna šta? Vraća mi se njen osmeh, boja glasa, način na koji hoda. Vraćaju mi se moje reči koje sam mogao da izgovorim a nisam. Vraća mi se njeno telo, lakoća kojom osvaja prostor. I tako,vec kad je prošlo par dana,kad želim da je pretovorim u večnost jave se iskrice... Sve podseća na nju,svaki pogled,vazduh,pokret.Sve što živi.I sad dok pišem ovo u meni ključa krv,ko zna šta je moglo biti,a nije.Znam,daleko je,možda sakupim hraborsti uputim se u taj njen grad,znam da ne smem,al me vuče.Šta da poslušam?Srce ili razum?Večna dilemma “biti il’ ne biti” . Ja moram dalje.Mora se živeti,al tako bi lakše sve bilo. Jednog dana ja ću prestati da te volim, a ono će prestati da kuca, istog časa.Znaj bićes kriva,al ne osuđuj se,nisi ti kriva,već tvoj osmeh.
S.R
