Jutros u košari, gde sja, šuška niz rogoza žućkastih i krutih, sedmoro je oštenila kučka, sedmoro je oštenila žutih. Do u sumrak grlila ih nežno i lizala niz dlaku što rudi, i slivo se mlak sok neizbežno, iz tih toplih materinskih grudi. A uveče, kad živina juri, da zauzme motke, il prut jak, izišo je tad domaćin tmuri, i svu štenad potrpo u džak. A ona je za tragom trčala, stizala ga, kao kad uhode … I dugo je, dugo je drhtala nezamrzla površina vode. Pri povratku, vukuć se po tmini, i ližući znoj s bedara lenih, mesec joj se nad izbom učini, kao jedno od kučića njenih. Zurila je u svod plavi, glatki, zavijala bolno za svojima, s mesec se kotrljao tanki, i skrio se za hum u poljima.
Sergej Jesenjin
0 komentari :
Objavi komentar