Da li sebe nekad pitaš koliko često sa mislima skitaš,
dok lutaš putevima bez znakova
gde se ukrštaju milioni krakova.
A ti nemaš ni lampu ni kompas
izgubljen u prostoru i traziš neki spas.
Ali nikog oko tebe nema
dok se nalaziš u gomili problema.
I tako dok zemlja oko sunca kruži
tvoji krakovi postaju sve duži.
Stojiš tako na trgu samoće
naviknut na toplo i velike hladnoće,
slučajno ce neko pored tebe proći
ali cak ni taj ti ne može pomoći.
Jer svaki čovek luta u svojoj tišini
žudeći za mirom na nekoj čistini.
Bar da misli znaju
šta ima na kraju,
da mogu da govore i kažu na vreme
nemoj ići tuda izbegni probleme
ili samo hodaj napred i podigni glavu
i koračaj ponosno dok pronosiš slavu.
Ali toga nikad neće biti
jer misli ne govore u našoj orbiti.
Imam i ja svoju tišinu
i sa razlogom sam pravio čistinu.
Sam sam sebi pravio krakove
i iza sebe ostavljao znakove
da ne lutam više bez cilja i plana
i uštedim sebi mnogo lepih dana.
Napravi i ti čistinu da ti misli plutaju
i prati one što se nisu izgubili ali negde lutaju.
Igor Pavlović
