Znam ja to...Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja...To je, dabome lepo... ako je neko te sreće... A ako nije te sreće- šta će?- neka ga krpi iz parčića... deo po deo, kako joj dođe.
Moj ceo život je iz nekih zakrpa...Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono...ali, šta mogu...neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život... Ima tu svačega... Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa... Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.
Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, pa ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?
Duško Radović
