Kažu da život ima smisla jedino kada imamo za nekoga umreti.Pa kako to umreti,onako iz ljubavi,čiste,istinske.Za koga to umreti?Za ručice tvoje zapletene u mojoj kosi.Za oči tvoje koje sijaju poput smaragda dok koračam prema tebi.Pa onda za onaj zagrljaj,onaj pravi,jaki zagrljaj od kojeg izugubim vazduh.Tvoja njedra što pružaju utočište za sav život I svu ljubav ovog sveta.Za tvoju suzu,kada se rastajemo svaki put.Posumnjaš da te ne volim pa plačes.A ja,šta ću,kad te volim da bih Hadovog psa Kerbera doveo kao Herkul,da dokažem ti tu ljubav.Da ti ništa ne nedostaje.Da se ničega ne plašiš.Da si sigurna,da si moja.
Odlučio sam da idem stazom ljubav,duga je,možda nekad predugačka,nekad prepuna prepreka,ali šta ću odlučio sam da te volim,silno,muke bih prošao.Venac od trnja poput našeg spasitelja nosao,samo da te držim u naručju.Zbog tebe sam I kišu zavolio,pljuskali smo se,skakali po barama,bez stida,sa istinskom ljubavlju.Nikad nisam voleo kišu,nikad me kapljica vode,ta nesavršena prizma nije privlačila,ali I ne mora,kad imaš ti da me fasciniraš.Kada je pljusak,vučeš me za rukav napolje,bez kišobrana da kisnemo,jer ti detinje ludo verujes da ćeš porasti ako trčiš po pljusku.Tada sam shvatio radost kiše,I kišnog poljubca.Trčali smo po putu,kao ludi,ludi od ljubavi.Ona veruje da je sitna,kao bubica,a ne zna da je baš takva zavukla se u srce moje I da je njeno ime postalo,najlepša vibracija koju moje glasne žice proizvode.I one su zaljubljene,istinski zatrepere na neki drugi način , svaki put kad spomenem njeno ime.
Al evo sad,kad noć proguta dan,sjedim obasjan mesečinom I zamišljam tvoje isprepletane ruke sa mojima.Ta neraskidiva veza.Zamišljam kako te posmatram dok spavaš,tu,pored mene.Tvoje lepe oči,moji smaragdi,moje bogatsvo.Nedostaje mi sada tvoj mio glas,moj slavuj.Tako si blizu,a tako daleko.Blizu dovoljno da te mogu čuti,a dovoljno daleko da te ne mogu dotaći.Proklet da sam.Sećam se da gledajući kako spavaš,pa,gledam,odjednom na tvom licu osmeh.Da li to mene sanjaš,taj mi je osmeh najlepši.Onda poželim da te poljubim,al djavo ga odnio,probudio bih te,a to ne želim.Spavajte oči moje.I onda pokušavam da ja legnem,umoran,al ne mogu.Tvoja lepota je lepša od sna.Neću da spavam.Posmatram,posmatram,I ne znam kad uplivam u svoje snove.Čovek najčvršće spava pored osobe koju najviše voli.Dok si bio mali to je bila Majka,kada porasteš to ćeš biti?Ko?Da,baš ti.
Najlepša jutra su bila sa njom I sa suncem.Sunce je obasja celu,pa ta njena lepota me zaseni.Samo joj gledam maleni nosić koji se mrdne kad spustim prst na njega.Samo sunce I ona mi trebaju.
A sada kad si otišla daleko,voleo bih da sam gusenica,da se jednog dana u leptira pretvorim,pa sav sretan da odletim,da požurim pošto život ne bih imao dugačak,samo da sletim na tvoje dlanove.Voleo bih,voleo bih,mnogo što šta bih voleo,al’ šta mi vredi.Jedino u mislilma I dalje šetamo livadama,gde umorni od puta zastanemo,pa te smestim u naručje,dok sunce zalazi I pretvara boje neba u stotine nijansi,onako kao što tvoj osmeh boji svaki moj dan.Kada bih samo mogao,da vratim vreme,kupio bih ti haljinu,belu,prsten,sa smaragdom,da ih imaš tri.I znaš šta bih promenio na tebi,jedinu stvar koju nisam voleo-tvoje prezime.
S.R.
